Настанак расе: Порекло персијске мачке није познато. Сматра се да потичу из средње Азије, а први пут се јављају у Европи у 18. веку, иако има података да се у Италији постојала у 16. веку. Први пут је приказана на изложби 1871. године у Енглеској. Краљица Викторија је имала плаве персијанере, што је допринело популарности ове расе. У Америци први пут су приказане 1895. године.[1] Иако је раса позната преко 200 година, службена земља порекла данас је Велика Британија, где је добила стандард крајем 19. века.
Карактеристике: Тело персијске мачке је крупно и мишићаво, има јаке кости и изузетне мишиће. Глава је округла и широка. Очи су велике и широко постављене, a боја зависи од боје длаке. Уши су мале, облог врха и широко постављене. Реп је пропорционалан телу и пун, без ломова. Предње ноге су кратке и праве. Шапе су велике, окугле, са чуперцима длака између јастучића. Вилица је широка и снажна, са правилним загризом. Нос је широк колико и дугачак, са врхом у висини доњег очног капка.
Одржавање крзна: Персијска мачка има густу, вунасту поддлаку, због чега може доћи до запетљавања. Уколико се длака замрси не може се више четкати, већ се мора исећи. Персијанере треба и купати, јер се чиста длака мање мрси.
Карактеристике: Тело персијске мачке је крупно и мишићаво, има јаке кости и изузетне мишиће. Глава је округла и широка. Очи су велике и широко постављене, a боја зависи од боје длаке. Уши су мале, облог врха и широко постављене. Реп је пропорционалан телу и пун, без ломова. Предње ноге су кратке и праве. Шапе су велике, окугле, са чуперцима длака између јастучића. Вилица је широка и снажна, са правилним загризом. Нос је широк колико и дугачак, са врхом у висини доњег очног капка.
Одржавање крзна: Персијска мачка има густу, вунасту поддлаку, због чега може доћи до запетљавања. Уколико се длака замрси не може се више четкати, већ се мора исећи. Персијанере треба и купати, јер се чиста длака мање мрси.
